Шта сам научила од Холанђана

Јуче се навршило тачно седам година од када сам се преселила у Холандију. На тренутак сам помислила да грешим, те сам се нагнала да не будем лења, сиђем до канцеларије, ископам стари пасош и проверим. И ту је био, црно на бело печат као доказ и као подсетник да сам недељу дана пре тога по први пут купила карту у једном правцу. И то је заиста један невиђено узбудљив осећај који не бих могла да поредим ни са једним другим у животу. Тај печат који је незаинтересовани царински службеник лупио 21. августа 2010. у Сурчину, запечатио је мој нови живот.


#Инспирација - Passionfruit Papaya

Понекад прочитам неки од својих старих постова и чини ми се као да по први пут откријем сопствени блог. Опет сам направила паузу дужу него што сам очекивала, али ни у једном тренутку нисам одстала ни од блога, ни од писања ни од сапуна. У свом лудилу од преко 20 представа, испитном року код нас на академији, планирању наредне сезоне и канцеларијском послу, нисам изгубила ни жељу да поново пишем, а богме нити инспирацију. Срећна сам што сад могу себи да приуштим месец дана боравка на северу Италије у предивном крају где се идеје за нове постове рађају буквално преко ноћи!

Данас отварам ново поглавље на блогу и враћам се једној од мени омиљених рубрика. Здраво Инспирацијо! Данас је пред вама сапун који сам планирала дуго, још од овог поста. Сочна тропска комбинација, јер ипак мора сапун првенствено мени да се допадне, а знате већ колику слабост гајим за тропским пределима.


Нови сапун - Olive Branch

Овај пост је баш дуго био у припреми. Толико дуго, да ових сапуна више и немам а не знам ни да ли ћу их правити више. Желела сам да направим сапун који је омаж стеновитим обалама Медитерана и Јадрана. Не верујем да ишта друго може да боље симболизује истрајност од маслиновог дрвета.

Летос док сам се спуштала аутобусом од Истре до Сплита, крајоликом који је изгледао као тужна, спржена пустош након Армагедона, поносно су се истицала стабла маслина. Понегде као усамљени посматрачи монотоне прерије, понегде груписани у сеновите гајеве опасане жицом. Мени је и даље фасцинантно како ова врста успева не само да опстане, већ и напредује и развија се под тако суровим околностима. Можда помало баш налик људима кад се нађу усред културне, интелектуалне и привредне кризе. Онда смо тек приморани да спознамо коликим потенцијалним ресурсима заправо располажемо.

Капкејкуј у гостима

Драги моји сапунољупци, приликом прошле посете Београду, сасвим ненадано се пружила прилика да упознам Наташу, креативног творца најкремастијих и најсрећнијих капкејкса које сам до сада пробала. Моја мама је фан већ неко време, а сада сам и ја! Ви знате да ја увек волим да подржим људе који имају сјајне идеје, који су посвећени, искрени и поносни на своје рукотворине. Наташа је управо таква што се уосталом већ и преко екрана види. Нисам оделела њеним капкејсима, па сам пожелела да и вам представим делић њеног сласног царства. 

 

О срећи и сапунима

Већ неко време размишљам о новом посту. Заправо, о више постова. И тако док шетам, спремам кућу, купујем или се возим превозом, ја већ у глави састављам постове све мислећи да ћу наћи времена на крају недеље да пишем. То ’на крају недеље’ се онда претвори у крај месеца, па сад већ и у Нову годину. Размишљала сам да напишем један пост којим бих заокружила претходну годину. Чини ми се да ако бих писала шта се све дешавало лепо и ружно, као да бих се некако ратосиљала тог терета и заокружила једну причу. Затворила последњу страницу романа. Окренула нови лист. Заиста некако је 2016. за све била мучна. Пуна необјашњивих догађаја и обрта. Тужних прича, катастрофа и суза.

Она станем и запитам се колико је било и лепих догађаја који су прошли неопажено? Занемарено? Зашто имамо тенденцију да призивамо, описујемо, претресамо и причамо о несрећама? Зашто се самовољно приклањамо култу несреће и ниподаштавамо све лепо што се дешава? Знато оно ’да, али, ма пусти, немој да баксузираш’ итд.